BILA MI JE PRVA I JEDINA LJUBAV…DJEVOJKA ZBOG KOJE NEMAM ŽIVOT, ALI PORED SVEGA….

Bila mi je sve, prva i jedina ljubav… djevojka zbog koje nemam život, ali pored svega i dalje je volim, volim je iako je nisam ni čuo ni vidio preko 10 godina :(. Prošli vikend sam je sreo u parku nakon mnogo godina, ista… a ipak pomalo drugačija. Pristići malo deblji, obrazi se ubucili, koža nije bila više onako sjajna, izgledala je zrelo, ali tužno.

Ja bez obzira na sve i dalje lud za njom, isti onaj tinejdžer koji je sa 19 godina, sjeo na bus i otišao da je vidi. Ne u drugo mjesto ili drugi grad nego 1000 km daleko. Ja isti onaj koji je dva puta pao na koljena i zaprosio je i oba puta dobio negativan odgovor. U tom trenutku sam samo ponovo pao na koljena i zaprosio je po treći puta, ponudio joj prsten koji je već dva puta odbila, prsten koji ne odvajam od sebe, a ona je tada tiho prošaputala, ALI JA SAM UDATA, ŽAO MI JE… te je otišla ne osvrćući se.

Ona je izgleda uspjela da nastavi život kako tako. Ja nisam našao načina da nastavim bez nje. Ja sam zauvjek ostao vezan samo za nju!! 🙁 Ne ljutim se na nju i živim nadi da će barem jedan dan biti moja supruga i ako treba zaprositi ću je jo 33 puta, jednostavno ta nada me drži u životu.

Izvor: www.ispovesti.com